Priča o ljubavi prema sopilama (2)

Slučajan susret akademskog glazbenika Nikole Kovačića i najstarijeg sopca otoka Krka Nikole Fabijanića zvanog Miko za posljedicu je ostavio notne i tonske zapise starih omišljanskih pjesama i plesova za malu i veliku sopilu od neprocjenjive vrijednosti, spasivši ih od sigurnog zaborava. Autor: Saša Štimac

Prenosimo vam razgovor Nikole Kovačića i najstarijeg sopca otoka Krka, Nikole Fabijanića - Mike iz knjige "Glasi naših starih".

Nikola Kovačić

Nikola Fabijanić - Miko

Miko, ki bi reke da će ovo prit van ontrat kad Vas je Nikola pita da ga navadite sost sopili?

Miko: Ja opće nis računa na to, ali jedino mi je drago da se je ova naša muzička baština zapisala i neka je. Zaslužan je Nikola zapravo, ne ja, po meni nikad knjiga ne bi prišla van. Sve bim ze sobum va Sveti Duh. Ove melodije su mi ustali va glavi ja sem jih prenese njemu da ih zapiše, ali još je toga dosta ustalo.

Nikola: To će bit druga knjiga Miko.

Miko: Ako bude vrimena i ako buden moge ćemo morda još ča učinit.

A kako je sve to šlo?

Miko: E kako, Nikola mi je reke da bi malo prova sopili. Ja sem se složi i dage dage dobro sem se i napuha. Ni lehko, vajalo je debelu i malu odsost.

Nikola: Ontrat si reke da ne vajaju piski.

Miko: Pa ja da nisu vajali, su bili puknjeni.

Nikola: Potle sem ja še k Marijanu Orliću kupit jedan par piski ma sem ih ruvina berzo pa smo ontrat šli skupa Kraljiću na Kornić. On nam je načini tri-četiri pari. Potla su delale kako singerice!

Se Nikola berzo navadi puhat, niste imeli problema s učenikom?

Miko: Jako berzo. Najprije smo provali par toni i to je dobro pasalo pa smo provali zasost jednu melodiju. Bila je to Mantinjada. Ja sem mu sope a on je ponovi za menum. Ma kako od perve ni moge zapametit sve note, on jih je pisa na hartu. Kad jih je zapisa vaje bimo odsopli perfektno. Š njim ni bilo problema. Drugi moji djaci su ćapivali na presti. Gjedali bi va moje presti i pametili. Al ne moreš ti po prestih pametit, moreš, ali da ćeš ti od šezdeset i tuliko melodij zapametit presti, to je nemoguće.

Nikola: Ki bi to zapameti! On ih je samo vadi.

I tako su počeli prove. Kuliko ste sopli?

Miko: Nikuliko miseci seki dan sen hode doli va kazarmu k njemu, a potla kako kad.

Nikola: Kad god bin ja bi va Omišju bilo je sopeni najmanje pol ure. Potla se to pretvorilo i va uru nikad i dvi.

Još vavik sopete?

Miko: Priko zimi menje, uglavnom kad Nikola pride va Omišej. Po leti obavezno seki dan ili u mene ili u njega. Sopemo dva puti na šetemanu na Velih Stenah pred večer leti i na placi, kadi ćapamo. Na početku su nas na Steni prihajali poslušat uglavnom domaći judi, ali sve je više i turisti ki se fermaju poslušat, ali i litratat.

Nikola: Za onoga ki još ne zna, seko Novo leto 1.1. uveli smo „Novogodišnji koncert za malu i velu sopilu“ na Velih Stenah. To Vam je kako i onisti poznati bečki novogodišnji koncert za ki se karte kupuju 4 leta unaprid. Za ovisti omišejski vam karti ne rabe, još je vavik ulaz slobodan.

Miko: E moj Nikola tako ti je to. Pasani dan mi je pala na pamet jedna kanconeta: Ovo vince dobro je iz dobre bačve je.

Nikola: Kako gre ta, Miko?

Miko: Ovo viincee doobro je oo iz doobree baačve je.

Nikola: Čekaj da ju vaje zapišen…

Nikola Fabijanić-Miko rođen je u Omišlju 27.kolovoza 1932. godine. Osnovnu školu završio je u Omišlju a srednju Pomorsku u Rijeci.Kako je odrastao, slušao je i sopile. Imao je susjeda, imenom Ive Gregić, koji je vrsno svirao sopile. Sopila je zainteresirala Mika pa ga je Ive Gregić naučio sost. Miko je već nastupao kao svirač sopila godine 1954. Svirao je s Ivom Kraljićem – Tomićem, zatim s Ivom Pindulićem i rijeđe s Tomom Lesicom, Antonom Petriš, Antonom Jakominićem i Ivom Sindičićem – Šetalom.